living room

Uđe u kuću i abci ključee na sto, pa pogleda koliko je sati i sedne, čekajući Emily.

Ulazi. Jesil me dugo ček'o?

-Prilično. -pogleda na sat. -Gde si bila?

Kod drugarice. Poslala sam ti poruku. Seda na kauč.

-Nisam znao da imaš drugaricu ovde. -slegne ramenima. -Samo brinem, izvini.

Uredu je. Upoznala sam je danas.

-Mhm, okej. -klimne glavom. -Dok mama i tata nisu tu, znaš da si pod mojom kontrolom. -nasmeje se.

Skloni osmeh sa lica i malo bezobrazno kaže: Nisam ja pod ničijom kontrolom!

-Vraća se stara Emily. -cokne. -Neću da praviš probleme kao nekad. -namigne joj.

Stara Emilly nikada nije ni otišla. Misteriozno se osmehne.

-Dobra ti je onda gluma, malena. Mamu i tatu si uspela da prevariš, ali mene nećeš.

Tebi ni ne moram. Misteriozno namigne.

-Emily, ne znam šta nameravaš, ali ne zaboravi da ću prvi saznati ako napraviš neku glupost.

Ja sam spontana. Mogao si to barem naučiti od mene? Naceri se.

-A ti si trebala od mene naučiti mnogo stvari.

Al' nisam. I šta ćemo sad?

-Pa ništa. -slegne ramenima. -Nikada mi neće biti jasno zašto tata misli da si toliko divna, zar su slepi?

Znaš da ga ne podnosim. Želi da mi se "dodvori".

(možemo glumit da je prevario mamu xP)

-Naravno, princezice.

(okej xP)

Mogao bi i ti. tebe bi barem prihvatila. Zašuti. Nikada neću shvatiti kako mu je oprostila.

Pobesni. -Da li moraš to pominjati? Da li zbog toga takva? Nisi ni svesna šta radiš. Žurke, pogrešno društvo, alkohol, misliš da je to rešenje?

Nije. Ali ne mogu ni biti ozbiljna, utučena, očajna, depresivna... Ni ne želim biti takva. Bledo gleda u pod.

-Niko ti ne traži da budeš takva, zaista. Moraš prestati da se kriješ, ja ne mogu večno da te štitim,a tata može kad-tad saznati za sve one gluposti.

Neka sazna! Baš me briga!!! Najmanje me brine šta on misli! Sada je ona pobesnila.